Слова

Ево есперантске азбуке:

• Aa ami волети
• Bb bela леп(а/о)
• Cc celo циљ
• Ĉĉ ĉokolado чоколада
• Dd doni дати
• Ee egala једнак(а/о)
• Ff facila лак(а/о)
• Gg granda велики/а/о
• Ĝĝ ĝui уживати
• Hh horo сат
• Ĥĥ ĥoro сат
• Ii infano дете
• Jj juna млад(а/о)
• Ĵĵ ĵurnalo дневна новина
• Kk kafo кафа
• Ll lando земља
• Mm maro море
• Nn nokto ноћ
• Oo oro злато
• Pp paco мир
• Rr rapida брз(а/о)
• Ss salti скочити
• Ŝŝ ŝipo брод
• Tt tago дан
• Uu urbo град
• Ŭŭ aŭto аутомобил
• Vv vivo живот
• Zz zebro зебра

Велика слова и мала слова

Свако слово постоји у два облика: велико слово (велико слово, главно слово) и мало слово (мало слово). Мала слова се сматрају нормалним обликом слова. Велика слова се уобичајено употребљавају као велико слово на почетку реченице, и као прво слово у властитим именима.

Знаци изнад слова

Шест слова су јединствени у есперанту: Ĉ, Ĝ, Ĥ, Ĵ, Ŝ и Ŭ. Они имају капице (знак изнад њих). Ти знаци се ^ називају циркумфлекси или капице. Капица изнад U зове се hoketo.

Када није могуће користити тачну капицу изнад слова, могуће је користити алтернативно писање. Службена алтернатива је H-писање, која се налази и у Основе Есперанта. У H-писању се користи H-on уместо циркумфлекса, а потпуно се испушта квачица изнад Ŭ: ch, gh, hh, jh, sh, u. Код компјутерског рада са текстом, у интернет порукама и сл., многи користе убачени X, уместо циркумфлекса и квачице: cx, gx, hx, jx, sx, ux.

Изговор

Слова A, E, I, O kaj U су самогласници (вокали). Сва друга слова су сугласници (консонанти). Свако слово се изговара. Не постоје "ћутећи" гласови, тј. гласови који се не изговарају.

Самогласници

Акценат

У речима са два или више самогласника, један самогласник се изговара јаче од осталих. На њему је акценат. Акценат је увек на претпоследњем самогласнику (великим самогласницима означен је акценат у овом курсу): tAblo, nenIam, rapIda, taksIo, familIo, revolvEro, krokodIloj, eskImo, diskUtas, mEtro, metrOo, Apud, anstAtaŭ, trIcent, mAlpli, Ekde, kElkmil итд.

Завршетак O може да буде замењен апострофом. Апостроф се рачуна као самогласник (који се не изговара), и он не мења акценат: taksI', familI', revolvEr', metrO'.

Самогласничка варирања

Изговорно место може слободно да се помера између сигурних граница. Важно је само, не буду много примакнути један другоме између пет њих.

Дужина самогласника је у есперанту потпуно без значаја. Могу да се изговарају дуго, средње или кратко, како вам се допада.

Сваки есперантски самогласник изговара се "senmove", што значи, да се за изговор језик не премешта са једног места у устима на други положај, током изговора једног самогласника. Напр. E не сме да звучи као "ej", O не као "oŭ".

Сугласници

Полусамогласници

Полувокали J и Ŭ су по начину изговора самогласници, али они постоје у језику као сугласници. Они су увек кратки, и никада не могу да буду акцентовани. Полувокали су увек јављају испред или после правих самогласника. Ŭ се редовно појављује само у комбинацијама "aŭ" и "eŭ".

Варирање сугласника

Када безвучни сугласник стоји одмах испред звучног, многи су склони да га учине звучним: akvo → "agvo", okdek → "ogdek". И обрнуто, када звучни сугласник стоји испред безвучног, многи хоће да га учине безвучним: subtaso → "suptaso", absolute → "apsolute". Такве промене у принципу никада нису коректне, али се чешће толеришу у пракси, ако не проузрокују забуну. Понекад су неки склони безвучности крај речи са звучним сугласницима : apud → "aput", sed → "set", hund' → "hunt", naz' → "nas". Такве промене ипак нису прихватљиве. Брижљиво их избегавају.

Припадници неких језика склони су да изговарају парове KV и GV као познато "kŭ" и "gŭ": akvo → "akŭo", kvin → "kŭin", gvidi → "gŭidi". Ŭ никада не може да се у речима нађе после сугласника у есперантској речи, па је таква забуна готово немогућа, али такав изговор је уопште гледајући погрешан, нетачан.

У неколико језика се гласови P, T, K, C и Ĉ изговарају са аспирацијом (јаким издисањем ваздуха), слично као код слабог H после. У есперанту такви сугласници су нормални без аспирације, иако о томе нема правила. Могу се изговарати са аспирацијом, ако хоћете, али пазите да ваша аспирација не звучи као пуно H.

L се ствара уз делимичну преграду од зуба. Ако се преграда створи само тако, L звучи "светло". Ако се истовремено језик помери унутра, даље од зуба, L звучи "тамно" (u-особина). Такво тамно L је веома добро решење, али треба пазити, да оно не звучи као Ŭ. То се догађа ако се главна преграда код зуба макне.

Када N стоји испред предњонепчаног или задњонепчаног гласа, склони су промени N у предњенепчани глас (мала разлика), задњонепчани глас (велика разлика), ради лакшег изговора: tranĉi, manĝi, longa, banko и др. То је без проблема, јер не постоје у есперанту предњонепчани и задњонепчани назали, са којима би се N могао мешати и изазивати забуну. Слична склоност јавља се код изговора M испред другог усненог гласа: amforo, ŝaŭmvino и др. Такође и то је без проблема. Али, пазите, да се не изговара N као уснени: infero, enveni и др., јер се тада мешају N и M, што није прихватљиво. Разуме се, увек се може користити основни изговор N и M.

R је нормално зубни, али фактички то је небитно, где се у устима ствара глас. Напр. веларно R је сасвим добро решење. Важна ствар код R је, да је оно вибрирајуће. Дакле исто тако веларно R у првом реду је вибрирајуће (њега можете "котрљати"), што значи, да се ресица бори противу језика. R може бити титрајуће, где год да стоји у речи. У напр. rivero два R биће једнако изговорена. Користиће се такође различите друге врсте R-гласова, и то је сасвим прихватљиво у пракси. Ипак нека се брине, да R-глас не збуњује повезан са осталим сугласницима, или са неким од пет самогласника.

Дужина сугласника је у есперанту потпуно без значаја. Можете их изговарати дуго, средње или кратко, по вашој вољи.