Određujuće riječi su riječce koje se stavljaju ispred imenične cjeline da bi odredili identitet te stvari. Najvažnija određujuća riječ je određeni član la.
La — određeni član
Riječca la pokazuje da se govori o određenoj stvari koja je poznata osobi kojoj se govori.
Članu la ne dodaju se nastavci, ni J, ni N:
- la domo = ona kuća koju znaš
- la bela junulino = ona lijepa djevojka koju znaš
- la junulinoj = one djevojke koje poznaješ
- la altaj montoj = ona visoka brda koja poznaješ
- la ruĝajn krajonojn = one crvene olovke za koje znaš
U nekim slučajevima može se koristiti kratki oblik s apostrofom l'.
La se nalazi ispred drugih epiteta imenice. Eventualni prijedlog stavlja se ispred la:
- en la domo
- ĉe la bela junulino
- pri la altaj domoj
Pojedinačno
Kada se radi o pojedinačnim stvarima (a ne o vrsti), la znači da govornik pretpostavlja da onaj kome se obraća poznaje tu stvar. La tada znači više-manje "ti znaš o kojem ... govorim".
Ako nije upotrijebljen član la (ili druga definirajuća riječ) to znači da govornik pretpostavlja da onaj kome su riječi upućene ne poznaje tu stvar/osobu. Izostanak definirajuće riječi znači manje-više "ti ne znaš o kojem ... govorim". Također, može značiti da identitet nije bitan. Dakle, nekorištenje člana la jednako je važno kao i njegovo korištenje.
-
La rozo apartenas al Teodoro. - Ruža pripada Teodoru.
Govornik pretpostavlja da slušatelj može razumijeti o kojoj se ruži radi.
-
Al Teodoro apartenas rozo. - Teodoru pripada ruža.
Sada se radi o ruži o kojoj slušatelj ne zna ništa.
-
Domo brulas! - Kuća gori!
Jedna određena kuća gori, ali govornik nije siguran zna li slušatelj o kojoj se kući radi ili čak ni govornik sam ne zna koja kuća gori.
-
La domo brulas! - Kuća gori!
Govornik želi obavijestiti da gori ona određena kuća, koju slušatelj - pretpostavlja se - poznaje (možda njegova kuća).
-
Venis multaj gastoj al via festo, ĉu ne? - Došlo je mnogo gostiju na tvoju proslavu, zar ne?
Gosti su naravno određeni pojedinci, ali ovdje cjelina multaj gastoj samo služi kao podatak o količini gostiju. Njihov pojedinačni ili grupni identitet nije bitan.
Ranije spomenuto
Obično nešto poznato jer je već ranije spomenuto. La tada znači da se ponovno spominje nešto o čemu je već bilo riječi. Neupotreba člana la znači da se u priču uvodi nešto novo:
-
Mi havas grandan domon. La domo havas du etaĝojn. - Imam veliku kuću. Kuća ima dva kata.
Pri prvom spominjanju slušatelj još ne zna o kojoj se kući radi. Zato govornik ne koristi la. Pri drugom spominjanju govornik dodaje la da pokaže da se radi o upravo spomenutoj kući. Da tada nije koristio la, slušatelj bi trebao pretpostaviti da se radi o nekoj drugoj kući ili o kući općenito (bilo kojoj kući).
-
En tiu ĉi skatolo estas frukto. La frukto estas ronda. - U ovoj kutiji je komad voća. To voće je okruglo.
Najprije frukto (bez la) uvodi novu stvar. Slušatelj tada zna da je u kutiji voće. Nakon toga govornik može nastaviti govoriti o tom istom s komadu voća koristeći riječi la frukto.
-
Mi havas tri infanojn. La infanoj ofte ĝojigas min. - Imam troje djece. Djeca me često razveseljavaju.
La pokazuje da se radi opet o već spomenutoj djeci.
-
Sur la strato iris tri viroj. Ili aspektis kiel friponoj. Subite la tri friponoj malaperis en bankon. Ŝajnis, ke la banko estas prirabota. - Po ulici su išla tri čovjeka. Izgledali su kao lopovi. Odjednom, tri lopova nestala su u banku. Izgledalo je kao da će banka biti opljačkana.
Nakon prvog spominjanja trojice muškaraca i nakon informacije da izgledaju kao lopovi, možemo ih jednostavno zvati la (tri) friponoj. Rečenični dio la (tri) friponoj u tom trenutku služi kao vlastito ime baš te trojice muškaraca. Nakon prvog spominjanja banke, možemo ju zvati la banko.
Nije nužno upotrijebiti točno iste riječi da bi se moglo govoriti o istoj stvari s la:
-
Tre malproksime de ĉi tie loĝis reĝo, kiu havis dek unu filojn kaj unu filinon, Elizon. La dek unu fratoj iradis en la lernejon kun stelo sur la brusto kaj sabro ĉe la flanko. - Daleko, daleko odavde živio je kralj koji je imao jedanaest sinova i jednu kćerku, Elizu. Jedanaestero braće išlo je u školu sa zvijezdom na prsima i sablju na boku.
Iako se prvo spominju kao filoj (sinovi), kasnije se mogu nazivati la (dek unu) fratoj (braća, jedanaestero braće).
Nije direktno spomenuto, može se pogoditi
Često je nešto poznato jer neka druga ranije spomenuta stvar daje do znanja da to postoji, ili zato što slušatelj ima potrebno znanje o svijetu:
-
Mi aĉetis aŭton, sed la motoro ne funkcias. - Kupio sam automobil, ali motor ne radi.
Sam motor nije direktno spomenut ranijd, već samo automobil, no kako svaki automobil obično ima motor, slušatelj može razumjeti da se radi o motoru netom spomenutog automobila. Može se reći i ĝia motoro (njegov motor), što bi bilo još jasnije.
-
Mi manĝas per la buŝo kaj flaras per la nazo. - Jedem ustima i njušim nosom.
Slušatelj zna da je govornik čovjek i da čovjek ima usta i nos. La buŝo i la nazo stoga znače isto što i mia buŝo i mia nazo. Moglo bi se možda izostaviti la, ali tadam bi pomalo zvučalo kao da govornik sumnja da slušatelj zna da ljudi imaju usta i nos.
Potpuno opisano
Rečenična cjelina može imati epitete ili suplemente koji pojašnjavaju o kome se radi.
-
Jen kuŝas la ĉapelo de la patro. - Ovdje se nalazi očev šešir.
Dodatak de la patro objašnjava o kojem se šeširu radi. Podrazumijeva se da postoji samo jedan očev šešir. Da nije korišten la, trebalo bi se pretpostaviti da je to samo jedan od više šešira koje otac ima.
-
Por la hodiaŭa tago mi ricevis duoblan pagon. - Za današnji dan sam dobio dvostruku plaću.
Epitet hodiaŭa (današnji) potpuno određuje o kojem se danu radi.
-
Mi redonas al vi la monon, kiun vi pruntis al mi. - Vraćam ti novac koji si mi posudio.
Zavisna rečenica kiun vi pruntis al mi objašnjava o kojem se novcu radi.
-
Mi vojaĝis al la urbo Pekino. - Putovao sam u grad Peking.
Ime Pekino jednoznačno određuje grad.
Direktno vidljivo
Stvar može biti poznata zbog toga što ju slušatelj direktno vidi, ili na drugi način primjećuje.
-
La domo estas vere bela. - Kuća je stvarno lijepa.
Tako se može reći kada oba sugovornika vide kuću o kojoj se radi.
-
La floroj odoras tre bone. - Cvijeće lijepo miriše.
Tako se može reći kada i slušatelj vidi cvijeće, ili može osjetiti njegov miris, dakle može lako shvatiti o kojem cvijeću se radi.
Opće poznato, jedinstveno
Stvar može biti poznata jer je jedinstvena, jer postoji samo jedna takva stvar ili jer je tako posebna ili istaknuta da se može raditi samo o njoj:
-
La ĉielo estas blua. - Nebo je plavo.
Svi znaju da postoji nebo. Možemo ga stoga zvati la ĉielo.
-
La prezidanto de Usono diris, ke... - Predsjednik SAD-a je rekao da...
Govornik pretpostavlja da oni koji ga slušaju znaju da SAD ima predsjednika države i to samo jednoga. Zbog toga ga može jednostavno nazvati la prezidanto de Usono, predsjednik SAD-a.
Vrste
Često se imenica koristi kada se govori o vrsti, da bi se reklo kakvo je nešto. To se može napraviti na razne načine: bez la, s la, u jednini ili množini. Često se se može upotrijebiti bilo što od toga, po želji ili ovisno o stilu.
Najčešće se ne koristi definirajuća riječ kada se govori o vrsti. Kao da se vrsta promatra kao nepoznata osoba, ili osoba čiji je identitet nevažan:
-
Leono estas besto. - Lav je životinja.
Želi se reći da je lav jedna od mnogih životinjskih vrsta, a ne vrsta biljke ili nešto drugo.
-
Rozo estas floro kaj kolombo estas birdo. - Ruža je cvijet, a golub je ptica.
Radi se o vrstama, a ne po pojedinačnim organizmima.
-
Karlo estas kuracisto. - Karlo je liječnik.
Riječ kuracisto ne služi za identifikaciju, već govori kojom se profesijom Karlo bavi.
-
Elizabeto estas patrino de tri infanoj. - Elizabeta je majka troje djece.
Cjelina patrino de tri infanoj ne određuje tko je Elizabeta, već govori o tome kakva je ona osoba.
-
Akvo bolas je cent gradoj. - Voda kipi na sto stupnjeva.
Ne govori se o određenoj nakupini vode, nego o tvari voda općenito.
Katkad se na vrstu može gledati kao na jednu zamišljenu poznatu osobu i koristiti la. To je prilično često u službenom ili filozofskom stilu. U takvim situacijama jasno je da se radi o cijeloj vrsti:
-
La gitaro estas tre populara instrumento. - Gitara je vrlo popularan instrument.
Predstavlja se vrsta instrumenta kao da je riječ o jednom određenom poznatom instrumentu. Moglo bi se reći i: Gitaro estas...
-
La kato preferas varman klimaton. - Mačka više voli toplu klimu.
Ovdje se životinjska vrsta prikazuje kao jedna poznata pojedinačna životinja. Moglo bi se reći i: Kato preferas...
-
La urso troviĝas kaj en Eŭropo kaj en Ameriko. - Medvjed živi i u Europi i u Americi.
Tvrdnja ne može vrijediti za jednog pojedinačnog medvjeda. Zato se ne može reći: Urso troviĝas kaj en Eŭropo kaj en Ameriko.
-
La saĝulo havas siajn okulojn en la kapo, kaj la malsaĝulo iras en mallumo. La saĝulo = ĉiuj saĝuloj. La malsaĝulo = ĉiuj malsaĝuloj. - Pametan ima oči na glavi, a budala hoda u mraku. La saĝulo = svi pametni ljudi. La malsaĝulo = sve budale.
Ako se imenica javlja kao predikativ, ne koristi se la ako se radi samo o vrsti: Karlo estas advokato. Ako se kaže Karlo estas la advokato, onda je značenje "Karlo je onaj određeni advjetnik kojeg poznaješ" ili "Karlo je onaj odvjetnik o kojemu upravo razgovaramo" ili slično.
Kada se radi o nečemu što možemo brojati, vrsta se može predstaviti i množinom. Kada se govori o vrstama, razlika između jednine i množine često je nevažna:
- Leonoj estas bestoj. = Leono estas besto.
- Rozoj estas floroj kaj kolomboj estas birdoj.
- La leonoj estas bestoj.
- La rozoj estas floroj kaj la kolomboj estas birdoj.
Kada se ne smije koristiti la
Nemojte koristiti la u rečeničnim cjelinama koje imaju drugu definirajuću riječ. Druge definirajuće riječi su osobne zamjenice, tablične riječi na U, A ili ES, riječca ambaŭ, i poludefinirajući unu:
-
Mia dorso doloras. - Leđa me bole.
Ne: La mia dorso doloras. (Ali može se reći la mia/via..., ako nakon toga nema imenice.)
-
Tiu domo estas granda. - Ta kuća je velika.
Ne: La tiu domo estas granda.
-
Ĉiuj gastoj jam venis. - Svi su gosti već došli.
Ne: Ĉiuj la gastoj jam venis. Niti: La ĉiuj gastoj jam venis.
-
Mi ŝatas ĉiajn legomojn. - Volim svo povrće.
Ne: Mi ŝatas la ĉiajn legomojn.
-
Kies gasto mi estas, ties feston mi festas. - Čiji sam gost, njegove proslave slavim.
Ne: La kies gasto... la ties festo...
-
Mi legis ambaŭ librojn. - Pročitao sam obje knjige.
Ne: Mi legis la ambaŭ librojn. Niti: Mi legis ambaŭ la librojn.
Ne koristite la ispred vokativa:
-
Kelnero, alportu al mi glason da biero! - Konobar, donesite mi čašu piva!
Ne valja: La kelnero, alportu...
La umjesto posvojne zamjenice
Česta je upotreba la umjesto posvojne zamjenice, kada je iz konteksta jasno tko je "vlasnik". To je posebno često kada se govori o dijeovima tijela i rodbini:
- Li levis la kapon. = Li levis sian kapon. - Podigao je glavu. = Podigao je svoju glavu.
- Mi montris per la fingro, kien li iru. = ...per mia fingro... - Pokazao sam prstom kuda da idu. = ... svojim prstom ...
- Ŝi lavis al si la piedojn. = Ŝi lavis siajn piedojn. - Ona si je oprala noge. = Ona je oprala svoje noge.
- Ĉu Karlo venis kun la patro? = ...kun sia patro? - Je li Karlo došao s ocem? = ... sa svojim ocem?
-
Diru al la patro, ke mi estas diligenta. La patro = mia patro (la patro de la parolanto)
- Reci ocu da sam marljiv. La patro = mia patro, moj otac (otac onoga tko govori).Ipak, ponekad se riječi Patro i Patrino (s velikim početnim slovom) koriste poput vlastitih imena, bez člana la.
LaLa umjesto ĉiujĉiuj{4}
Ako ne postoji opasnost za zabunu, može se koristiti la umjesto ĉiuj:
- La gastoj eksidis ĉe la tablo. ≈ Ĉiuj gastoj eksidis... - Gosti su zasjeli uz stol. Član "la" znači otprilike: Svi su gosti...
-
Ĉi-vespere la Angloj prezentos teatraĵon en la kongresejo. La Angloj ≈ ĉiuj Angloj. - Večeras će Englezi izvesti predstavu u kongresnoj dvorani. La Angloj ≈ svi Englezi.
Kontekst (kongres) ipak ograničava značenje izraza ĉiuj Angloj. Radi se o (više-manje) svim Englezima koji sudjeluju na kongresu, a ne o svim Englezima na svijetu.
La ispred naziva jezika
La se koristi ispred naziva jezika, koji se sastoji od pridjeva i riječi lingvo (često se izostavlja). La se koristi jer se jezik promatra kao nešto jedinstveno: la Angla (lingvo), la Ĉina (lingvo), la Nederlanda (lingvo) i sl. Ali, ne treba koristiti la s onim malobrojnim jezicima koji imaju imenicu za vlastito ime, npr. Esperanto, Sanskrito, Ido, Volapuko i dr.
La ispred plej i malplej
Kada se u izrazu nalazi riječ plej ili malplej, obično se radi o nečem jedinstvenom, i koristi se la:
- La malfeliĉa infano forkuris kaj kaŝis sin en la plej proksima arbaro. - Nesretno dijete otrčalo je i sakrilo se u najbližoj šumi.
- Li estas tre kredema: eĉ la plej nekredeblajn aferojn, kiujn rakontas al li la plej nekredindaj homoj, li tuj kredas. - Jako je lakovjeran: i u najnevjerojatnije stvari, koje mu pričaju ljudi kojima se teško može može vjerovati, on odmah povjeruje.
Kada se radi o usporedbi dviju pojedinačnih stvari, ili dviju grupa, obično se koristi la (mal)pli umjesto la (mal)plej:
- Unu vidvino havis du filinojn. La pli maljuna [filino] estis tiel simila al la patrino per sia karaktero kaj vizaĝo, ke ĉiu, kiu ŝin vidis, povis pensi, ke li vidas la patrinon. - Jedna udovica imala je dvije kćerke. Starija [kćer] bila je tako slična majci svojim karakterom i izgledom lica, da je svatko tko ju je vidio mogao pomisliti da vidi majku.
Katkad plej ne pokazuje nešto jedinstveno, nego najviši stupanj nekog svojstva ili načina. Tada se ne koristi la:
-
Eĉ vulpo plej ruza fine estas kaptata. - I najlukavija lisica na kraju bude uhvaćena.
Ne radi se o jednoj određenoj poznatoj lisici, nego o bilo kojoj maksimalno podmukloj lisici.
-
Li estas plej laca en la mateno. - On je najumorniji ujutro.
Ne radi se o usporedbi između različitih osoba, nego o usporedbi stupnja umora jedne te iste osobe u različita vremena.
-
Kiu venas plej frue, sidas plej ĝue. - Tko prije stigne, sjedi ugodnije.
Plej se ne nalazi ispred imenične skupine, nego ispred priloške skupine u rečenici.
La kod osobnih imena
Ne koristite la s riječima koje su same po sebi osobna imena, jer su takva imena već sama po sebi jasno definirana:
-
Pasintjare mi vojaĝis al Kanado. - Prošle godine sam putovao u Kanadu.
Ne valja: ...al la Kanado.
-
Kie estas Francisko? - Gdje je Francisko?
Ne valja: Kie estas la Francisko?
Uz obične riječi koje su postale osobna imena, obično se pak koristi la, jer takve riječi nisu same po sebi određene:
-
Kaj tiam la Nokto diris: "Tenu vin dekstre kaj eniru en la malluman pinarbaron, mi vidis, ke tien foriris la Morto kun via malgranda infano." - A tada je Noć rekla: "Drži se desno i uđi u mračnu borovu šumu, vidio sam da je onuda otišla Smrt s tvojim malim djetetom."
La Nokto (Noć) i (la Morto) Smrt u priči su predstavljene kao osobe s vlastitim imenom (što se vidi po velikom početnom slovu), ali nokto i morto su obične imenice i stoga je potreban član la.
Kada obično vlastito ime ima pridjev kao epitet, a taj pridjev nije dio vlastitog imena, obično se koristi la. To se radi posebno kada se radi o izboru (stvarnom ili prividnom) između više stvari istog imena:
-
Duoble montriĝis la bildo de Venero, de la surtera Venero. - Dvostruko se pokazala slika Venere, zemaljske Venere.
Venera je vlastito ime božice. Najprije se Venero pojavljuje bez la, prema temeljnim pravilima o vlastitim imenima. Kasnije je prisutan epitet surtera, i tada treba koristiti la da bi se pokazala određenost. Kao da se radi o dvije različite Venere, o nebeskoj Veneri i zemaljskoj Veneri.
-
Ĉiuj konas Londonon, la ĉefurbon de Britio, sed ne ĉiuj konas la aliajn Londonojn en Usono kaj Kanado. - Svi znaju za London, glavni grad Velike Britanije, ali ne znaju svi za druge Londone u SAD-u i Kanadi.
Londono nema član la. Izraz aliaj Londonoj ipak ima epitet aliaj, i zato dobiva i član la.
-
Multaj vizitis Londonon, la ĉefurbon de Britio, sed mi vizitis ankaŭ aliajn Londonojn. - Mnogi su posjetili London, glavni grad Britanije, ali ja sam posjetio i druge Londone.
I ovdje Londonoj ima epitet, ali ne treba reći la, jer se ne radi o svim drugim Londonima, i slušatelj ne može znati o kojim se točno Londonima radi.
Druge određujuće riječi, osim la, mogu se pojaviti ispred svih osobnih imena, ali potreba za takvim izrazima postoji samo rijetko:
- Ha, tie vi estas, mia Elizabeto! - Ah, tu si, Elizabeto moja!
- Ĉu vi sentas teruron antaŭ tiu Karolo? - Osjećete li se užasnuto pred tim Karlom?
Poluodređujuće unu
U nekim jezicima koristi se posebni nedefinirani član, koji je često sličan brojevnoj riječi unu. Neodređeni član uopće ne postoji u esperantu. Potpuna nedefiniranost može se iskazati jednostavno neupotrebom (određenog) člana ili druge određujuće riječi. Ali ponekad se unu koristi kao poluodređeni član. Takav unu ne govori o broju, već o pojedinačnosti. Pokazuje da se radi o nečemu što je nepoznato slušatelju, ali poznato govorniku:
-
Unu vidvino havis du filinojn. - Jedna udovica imala je dvije kćerke.
Početak bajke. Zasad samo onaj tko priča pozna udovicu.
- Unu vesperon fariĝis granda uragano. - Jedne večeri nastao je veliki uragan.
Poluodređeni član unu ipak nikada nije obavezan. On daje sitnu razliku u značenju, koja se koristi po potrebi.